Mora borba neprestana, al´ samo pametno i na vreme
Kao žena u svojim srednjim četrdesetim, uveliko sam razvila naviku da o zdravlju brinem dok sam u punoj snazi.
Redovni ginekološki pregled, zna se – uvek oko mog rođendana. To ni ne zapisujem više u planer. Poseta ginekologu je vid ljubavi prema sebi. Znam da bolji poklon od dobrih rezultata ne trebam i ne želim.
Zube kontrolišem dva puta godišnje i to par nedelja pred novogodišnje praznike i par nedelja pred godišnji odmor. Sigurno da ne priželjkujem da umesto ispijanja Ouza u taverni jurcam po stomatološkim ordinacijama Halkidikija u japankama.
Krvna slika ide malo češće, a to je na 3 meseca. Ne bih da mi se neko smeje zato što je to previše često jer nedavni odlazak u laboratoriju je pokazao suprotno.
Svaki put odradim isto: krvna slika sa leukocitarnom formulom, šećer, hormoni T3, T4, TSH, sedimentacija, vitamini i minerali, holesterol i trigliceridi… sve u svemu, ono uobičajeno.
Floskula da osluškujemo svoje telo definitivno nije glupost. Koliko je naše telo zapravo i naš saveznik, govore i male poruke koje moramo da osluškujemo. Naravno, ja ne spadam u one umišljene bolesnike, ali s obzirom da nemam privatno osiguranje a nisam ljubitelj čekanja, shvatila sam da je najbolje da se na temu zdravlja, bavim preventivom.
Tako sam eto, primetila da mi organizam šalje te male poruke u vidu nesanice, napetosti, napada panike kojima sam i ranije kao mlada bila sklona, nokti su mi krti, kosa ne drži frizuru nakon feniranja – kao da sam fenirala kanap, a ne kosu. Pomislila sam da sam na ivici srčanog udara svako malo. Taj grozan osećaj lupanja srca bez ikakvog razloga. Pojavi se bez najave i razloga, kao zemljotres. A tek to lupanje srca ume da odvede u neprijatne napade panike.
Strpela sam se par nedelja i pokušavala da ličnim treninzima i meditacijom utičem na sebe jer sam pomislila da nije iz glave. E to su situacije kada mi ne dozvolimo da učitamo poruke koje nam šalje telo.
Nakon per nedelja mrcvarenja, krenem ja pravac u laboratoriju. Nije da uživam baš u tim bockanjima, al mislim da je ipak bolje da se malo pritrpi i da posle ne lupam glavu šta je problem. Naravno svi parametri tiroidne žlezde vrište u crvenom. Manjak vitamina D, C, E, A, selena… skoro pa pola abecede.
Kako i kad se to desilo nije mi bilo jasno. Stresu sam izložena stalno, kao i većina žena. Kod kuće: tinejdžer koji ne zna gde će sa svojim hormonima, muž koji prolazi kroz krizu srednjih godina, mama koja živi sama u drugom gradu.
Stresu smo izloženi svi. I kada mi neko poruči da je stres glavni okidač, rekla bih mu: Hvala lepo, al ne živim u botaničkoj bašti sa biljkama nego sa ljudima.
Pitanje je kako pomoći sebi da sačuvamo zdravlje – fizičko i mentalno? E tu je ključ! Ne možete mimo sveta i događaja koji nas okružuju. Redovni pregledi, odmor, suplementi ( a za moj slučaj je to bio baš selen).
Nije da imam nešto protiv psihoterapije, već samo želim da objasnim ljudima, da pre nego što dođu do situacije da im je potrebna psihoterapija, povuku ručnu na par sati, promisle kako da pomognu svom telu da nastavi borbu. Hteli mi to da priznamo ili ne – život jeste borba. Zato birajmo iskrene i jake saveznike, jer nema posle: Jao, nisam znala, ´ajmo ispočetka.
Leave a reply