Kad se dovedemo u red, tada će nam biti bolje…
Mi kao da smo genetski programirani na rušenje svega dobrog i pametnog što su neki ljudi otkrili pre nas. Puno saznajemo na mrežama, al te savete retko usvajamo.
Majka sam jednog deteta, al kad kažem jednog onda molim da se ovde podvuče ona stara mudrost da je teže podići pedeset i jedno nego jedno dete. Muž i ja smo dugo čekali da postanemo roditelji pa to svakako objašnjava zašto je nama u 45+ malo teže da se nosimo sa jednim desetogodišnjakom i svim obavezama koje se odnose na našu porodicu.
Vremenom, hteli mi to ili ne, sebe stavljamo u drugi plan. Posao, domaći, proslave, krediti, jurcanje za posao više, tenderi koje pratimo… jedan opšti haos.
Ne predajemo se ipak! Dobar smo tim. Ja večito nezadovoljna izgledom, malo sam nabacila koji kilogram još od porođaja, muž radi 25 sati dnevno. Sve u svemu, ništa drugačije od većine naših ljudi.
Držimo se i kažemo ˝Mora borba˝!
Priznajem…
Nekako me je savladao haos u kojem živimo, tako da nemam rutinu što se mnogih stvari tiče. Ručak jeste svaki dan na stolu, domaći napisan svaki dan, svaki račun plaćen. Sve to u nekom sistemu improvizacije. Uskačemo jedan drugom, ali generalno ne šaljem dobru poruku detetu. Nama treba red ili bar neko ko će da nas pecne kad mnogo odlutamo od plana. Trudim se da sin ide bar do 10 u krevet, da spakuje knige pre spavanja, da ja ne jedem slatkiše pred ekranom i slično, al kad sve sabereš vidiš da taj haos ostavlja posledice. Živci ti popuštaju, na licu i telu se vidi nekakav umor. Umor od života i obaveza koje naviru.
Divim se ženama koje nemaju punu sudoperu, kojima na pultu u kuhinji ne stoji milion tegli, opeglaju veš čim ga skinu sa žice. Ja nisam takva, a konstantno me prati osećaj da bih volela i ja da budem ista.
Pravim neke pomake, ali sitne u tom pogledu. Parkiram auto na najudaljenijem mestu u marketu, da bih više hodala. To praktikujem već treću nedelju. Siđem stanicu ranije, pa pešačim do posla bar tih par minuta. Uveče naseckam jabuku umesto grickalica.
Radim na sebi i svojim ukućanima, odnosno našim rutinama. Moram da brinem i o tome kakve navike stvaramo kod našeg deteta. Zdravlje nije privilegija, već naša briga. Onoliko koliko se trudimo, toliko ćemo i uticati na to da nas bolje služi.
Male rutine koje mnogo znače, a malo zahtevaju
Krenula sam malim koracima ka boljem životu. Vratila sam se i nekim starim navikama. Kao mala sam pila čuveni Galenikin Beviplex jer sam bila jako mršava. Sad sam u kupatilo postavila tablu sa Beviplexom odmah pored čaše sa četkicama za zube. Čim operemo zube, popijemo po jednu tableticu i mirni smo. Iskreno, znam da vitamin B i kompleksi vitamina B ne utiču na povećanje apetita kod ljudi koji imaju problem sa kilažom, al kad znam da ću posle toga u krevet i kad znam da svako veče peremo zube pred spavanje, ovo mi je nekako najbolje rešenje. Ponosna sam što nam je ova korisna navika ušla u krv – što bi se reklo. Ne mogu da kažem da mi je to predstavljalo neki veliki stres kao navika, al svakako kad legnem u krevet i kad znam da sam upravo uradila nešto korisno za svoje zdravlje bude mi nekako lakše. Znam da je nešto što sam sama smislila, nisam pokupila sa mreža i iskreno sad delim sa drugaricama kao dobru rutinu da se ne zaobilaze sitnice koje mnogo znače. Isto sam preporučila i mojoj mami, jer jedna kutija od 30 tableta je dovoljna za ceo mesec, a nije veliki izdatak. Ona voli da se vrati nečemu što je koristila u mladosti.
Nama svakako u kućnoj apoteci uvek stoji rezerva. Stvarno je najvažnije ne prekidati lanac dobrih navika. Mislim da mi pomaže da se fokusiram, preguram dan, smirenija sam, koža mi lepše diše, a ni kosa mi ne opada onako nakon svih dijeta. Beviplex je nešto najbolje što sam vratila u svoj život nakon mnogo godina.
Leave a reply