Evo kako izgleda studentski život van kuće
Topla sarma, jogurt i kiflice tek izašle iz rerne, mirišljava garderoba opeglana stoji u ormaru… sve su to stvari koje student ostavlja za sobom kada ode od kuće iz roditeljskog doma. Šta je to što treba, šta ne treba žrtvovati zarad akademskog obrazovanja?
Od brucošijade i položenih kolokvijuma, do humaniternih akcija i peticija za dodatni rok…prošlo je mnogo kuvanih viršli na pegli u studentskoj sobi i noći bez grejanja u ispitnom roku. Sestra i ja smo jedna za drugom upisale fakultet u Beogradu – razlika je jedna akademska godina. Došle smo sa namerom da obe završimo fakultete u roku i da se nakon toga vratimo u Kraljevo, odakle potičemo. Mi smo nekako obe lokalne patriote.
Odvajanje od porodice je, iskreno, teže palo meni. Ja sam se prva odvojila, prva probijala led, upoznavala ovaj veliki grad, a Sanja, ona je maltene došla na gotovo. Neću da lažem, i meni je ta prva godina bila najteža, a kada mi se ona pridružila nekako mi je briga o njoj razmaknula sve moje strahove. Tada sam i ja počela više da se družim, slobodnije šetam gradom, pa i ona hrana u menzi nije više tako loša.
U prvoj godini sam se verovatno plašila neuspeha, pa sam možda i pod tim pritiskom bolje učila i bila punija elana. Druga godina, već me je stigao neki zamor. Počela sam lošije da pamtim raspored, da zevam ili čak zaspim na predavanju ili jednom u busu (užas), formule koje sam znala više jednostavno ne postoje u mojoj glavi. Frka mi je bila čak i da se požalim mojima. Tačno bi bilo: ˝Da nisi počela u tom Beogradu da se drogiraš, Ana˝. Takav pad tonusa i problem da se fokusiram na najjednostavnije teme. Naravno, meni prvo što padne na pamet je neki bedak. Da nije neka autoimuna bolest, rana demencija, moždani koji bih mogla da imam samo u snu i slične gluposti…
Rešim ja tako jednog dana da odem do Studentske. Malo mi je bilo frka da ne bude da sam još postala i hipohondar. Nego, moja doktorka u smeni kraljica. Sasluša ona mene, poslala u laboratoriju na analizu krvi i pita od kada to traje. Prvo te kao majka umiri, a onda krene da rešeta sa pitanjima: kad i šta jedeš, kad i koliko spavaš i naravno, koliko sam redovna u čitaonici tj. da li preterujem. Nula tačnih odgovora sa moje strane. Nula! Ne spavam, jedem kad stignem jer se menza zatvara kad se ja vratim iz čitaonice, iscrpljujem se noćnim učenjem jer samo tada imam mir u Studenjaku. Stigli su brzo i rezultati krvi, naravno sve pet! Kaže meni moja doktorka da bi najbolje bilo da se dovedem u red i da usporim sa ambicijom tipa ˝sve mora da se očisti u roku sa velikim prosekom˝, ali i da krenem da uzimam neke suplemente u vidu podrške za bolji fokus. Kaže da će mi pružiti maksimum, da ću se bolje skoncentrisati ali i da će me poštedeti onog hroničnog umora. I stvarno… kao da sam smirenija, bolje raspoložena, nisam razdražljiva. Sanja kaže da me lakše podnosi od kako sam uključila Beviplex. Na faksu stalno neka dešavanja, svi su pod nabojem, što od ispitnih rokova, što od raznoraznih aktivnosti, a ja nikad bolje. Već dve godine redovno uzimam Galenikin Beviplex uz kraće pauze, i ako nešto mogu da kažem to je da osim što sam malo smršala jer se zdravije živi, ne jedem gluposti, ovaj kompleks mi je sredio i kožu lica i psihičko stanje.
Sanja naravno tvrdi ˝da je meni samo neko trebalo da ubode dobru terapiju˝, al dobro. Bitno da sam ja došla do apsolventskog, da Beograd nije više tako veliki i da se na faksu nauči i još ponešto osim formula.
Leave a reply